Bila je poprilično pijana nakon čega sam je polako uhvatio pod ruku i izveo napolje

Nikada nisam voleo svadbe, naročito one rođačke. Tada tetke i strine i sva ona mnogobrojna rodbina prilaze i štipkaju obraze i benave se kao da sam još uvek osnovac.
– Vidi ga molim te, kao šećer, da ga pojedeš. Koliki si porastao. Ma da te još jednom ljubnem…
Već sam se naježio i dok ovo pišem. Grozno. Da nema one dobre klope i namontirane ženskadije, isfolirao bi neku boljku svaki put, samo da ne moram da idem. A i šta drugo da radi srednjoškolac, i to onaj napaljeni (24 sata) nego da snima situaciju na podijumu za igru.

A kad još pride dođe neko kolo (i to ono brzo), oči da ispadnu. Neki put mislim da su kolca i pravljena, da neka bujna seka, poskakuje za nekog ustreptalog junošu. Kladim se da bar polovina muškog sveta na svadbi, ili bar oni trezni, gledaju taj prenos uživo, a ne mladu ili (daleko bilo) mladoženju.

Tako je bilo i prošle jeseni. Odosmo čak u Novi Sad. Neki rođak koga za koga i nisam siguran kako izgleda se ženio. Moj ćale kao po dobrom starom običaju, nema šanse da zaobiđe neki takav događaj, a naravno obaveza je da se potrpa i cela porodica. Hajde sestra je još mala, što nju vode, to mogu i da razumem. Ali što mene? Nije vredelo moje moljakanje, ubedio me jednostavno.

NASTAVAK TEKSTA

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Pages: 1 2 3 4

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *